Pre Hirošime i posle
Piter Vajden

[Day One - Before Hiroshima and After, Peter Wyden]

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga aktuelna i danas 20 godina nakon što je napisana (23 da budem precizniji). Preporuka Džona Herseja (autora knjige "Hiroshima survivors") štampana na koricama je možda danas važnija nego 1985. kada je balans snaga (još uvek) postojao: "Ovde je jednostavno sve što svaki pismeni čovek na zemlji treba da zna o početku atomskog doba".

"Here, quite simply, is what every literate person on earth should know about the start of atomic age." – John Hersey

Knjiga obrađuje u detalje sve "igrače" i "igre" oko prve/prvih atomskih bombi – od ideje, preko realizacije, primene i posledica. Kad kažem sve igrače onda zaista tako i mislim. Svi su tu, naučnici (mnogo nobelovaca), političari, oficiri i na kraju žrtve i novinari. S obzirom na činjenicu da je od bacanja prvih atomskih bombi do knjige prošlo četrdesetak godina autor je imao na raspolaganju mnogo "svežeg" materijala, odnosno dokumenata sa kojih je skinut veo tajnosti ili koji su u međuvremenu pronađeni (npr. verovali ili ne, stranice Trumanovog dnevnika u vezi samita u Potsdamu (jul 1945) su "otkrivene" tek 1979. – bile su pogrešno zavedene ("misfiled").

Pa kako je sve to počelo?

Za razliku od opšte prihvaćenog znanja da je "otac" atomske bombe Robert Openhajmer već na početnim stranicama saznajemo da je pravi ćaća Leo Silard (Leo Szilard), mađarski fizičar koji se bežeći iz nacističke Nemačke 1933-će našao u Londonu. Čekajući zeleno svetlo na pešačkom prelazu (Southampton row), a inspirisan nedavno pročitanom naučno-fantastičnom novelom "Oslobođeni Svet" (The World Set Free) H. G. Velsa (Wells) iz 1913-te, vizualizovao lančanu reakciju i došao na ideju da napravi atomsku bombu. Prešavši ulicu zaključio je da mu treba hemijski element koji se može razbiti neutronima, održati lančanu reakciju i time osloboditi neverovatnu količinu energije. Silard, koga je njegov profesor Ajnštajn (dok su obojica bili u Kajzer Vilhelm institutu u Berlinu) smatrao genijem, nije bio čovek koji bi imao "zicflajša" da testira tada 92 poznata hemijska elementa. Međutim, u proleće 1934. je ponudio patent lančane reakcije ministarstvu rata Velike Britanije. "Eksperti" ministarstva ne samo da nisu u tome videli ništa uzbudljivo nego nisu videli potrebu da specifikacije budu tajna. By the way, atom je tada još važio za ono što mu ime znači –nedeljiv.

Ono što Silard nije imao strpljenja da uradi uradio je nemački doktor Oto Han, sa već pomenutog instituta u Berlinu. Element je, pogađate, uran. To se desilo 1939-te. Silard je tada već bio u SAD. Strah da Nemci rade na atomskoj bombi gonio ga je da neumorno lobira za početak eksperimenata i radova sa ciljem da se Hitler preduhitri.

Tako je počelo.

Kako se završilo manje-više znamo. Pri tome ne mislim samo na patnje Hirošime i Nagasakija nego i na bezumlje trke u naoružanju i tzv. "hladnog rata". Ono što se manje zna su inicijative ljudi koji su videli dalje od svog nosa iliti kojima je bilo jasno šta će uslediti još na samom početku.

Dr Nils Bor je pokušao da navede Ruzvelta i Čerčila da se kontrola bombe (još pre nego što je ista napravljena) internacionalizuje, odnosno da se znanje podeli sa ostalim saveznicima (uključujući i Sovjete). Čerčil (celog života bio ratni huškač/zločinac i rasista) je osigurao da se ova inicijativa uguši. Time je, može se reći, gospodin Vinston praktično ispalio starterski hitac za trku u naoružanju još 1944.

Inicijative da se moć bombe demonstrira van ratnog okvira ili barem ne na naseljenom mestu su takođe davljene "snagom" neverovatnih argumenata. Openhajmer lično je udavio nekoliko takvih inicijativa između ostalog iz straha da se ne obruka ("šta bi bilo ako bi najavili demonstraciju pa ispadne ćorak").

General Maršal (Maršalov plan) je pokušavao da ubedi sekretara rata Stimsona u neophodnost prethodnog upozorenja Japanu, takođe bezuspešno.

Ko god je malo čačnuo u istoriju zna da je mit o "neophodnosti" bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki skraćenja rata radi (i čuvanja života američkih vojnika) samo to – mit. Jedan u nizu dobro pothranjivanih mitova koji nemaju veze sa stvarnošču, a služi da se pokrije nečista savest (sličan mit je Perl Harbur). Zaključak USSBS (United States Strategic Bombing Survey) 1946. je da bi se Japan predao čak i da atomske bombe nisu bačene. Novo oružje je možda skratilo rat za nekoliko dana, ne više. Ova knjiga detaljno opisuje sve diplomatske inicijative Japana koji je bio spreman na predaju i pre, za vreme i naravno posle samita u Potsdamu.

Mada je teško reći šta je u ovoj knjizi najuzbudljivije, da li je to opis rada naučnika angažovanih na projektu, ratne, diplomatske i špijunske aktivnosti koje je Vajden (kao i sve ostalo) veoma detaljno obradio ili je to opis tragedije koja je zadesila dva japanska grada, meni, lično je ono prvo "najzabavnije".

Leo Silard je jednom prilikom izjavio da je postao naučnik zato što je na neki način ostao dete. Deca vole da se igraju petardama, a ova gomila je entuzijastično radila na nečemu čije posledice većina nije mogla ni da sanja. Openhajmer je bio ubeđen da oni prave samo jednu veeeeeliku konvencionalnu bombu. Radijacija jednostavno nije ulazila u njihovu jednačinu. Uopšte, ceo taj rad je bio hodanje po mraku u još žešći mrak.

Opis pravljenja prvog reaktora – gomile grafita sa uranijumom umetnutim u slojeve istog na terenima za skvoš Čikago univerziteta – i "testiranja" istog, kada se zaboravi cilj kome su gospoda naučnici težili (bomba), mora izazvati smeh. Karabudž napravljen bez ikakvog plana (patent za reaktor je zajedničko delo Leo Silarda i Enrika Fermija), odokativnim gomilanjem pomenuta dva elementa (Fermi je komandovao operacijom) je startovan tako što je Džordž Vel (George Well), u to vreme mlad fizičar, rukama iz te gomile izvlačio, stopu po stopu, šipku kadmijuma (koja je "sunđer" za neutrone) ne bi li lančana reakcija počela. Kao "osiguranje" jedna šipka kadmijuma je visila na konopcu iznad gomile, a vođa projekta je stajao na platformi sa sekirom (da, dobro ste pročitali, sekirom) u rukama i idejom (u glavi) da ako nešto krene naopako, pomenutom sekirom preseče konopac – kadmijum će se zabosti u gomilu i prekinuti lančanu reakciju. Da, neverovatno ali istinito, "trka u naoružanju" je počela reaktorom dostojnim Grunfa iz stripa "Alan Ford".

Ono što, po mom mišljenju čini knjigu aktuelnom, je zadnje poglavlje u kome Vajden konstatuje ono što je očigledno posle njenog čitanja – sve je počelo od pretpostavke (da su Nacisti u prednosti što se tiče atomske bombe). Na tu pretpostavku su se ređale druge pretpostavke, kako piše, ne realne procene.

(Truman je pretpostavio da je Ruzvelt odlučio da baci bombe. Openhajmer je pretpostavljao da radijacije neće biti van kruga potpune destrukcije – on je planirao 50 bombi za Japan. Naučnici i političari su pretpostavljali da ne destruktivna demonstracija neće ubediti Japan na predaju.)

Poslednja rečenica kaže: "Hirošima nam govori da se radi o razumu versus istrebljenju – ne o američkom odvraćanju versus sovjetskom, ne o progresu versus stagnaciji tehnologije. Nuklearna zora je donela lažna obećanja ali dan nije završen. Ne ove milisekunde."

Da, knjiga je pisana u vreme hladnog rata, nekako u to vreme je izašao i film "Dan Posle". Danas smo, kažu, u prvim danima obnovljenog hladnog rata. Agresija na Irak nije pokrenuta čak ni na osnovu pretpostavki nego na osnovu fabrikovanih laži. Isti patent se oprobava sa Iranom, s tom razlikom što se o eventualnoj upotrebi nuklearnog oružja sve češće može čuti (eufemizam "sve opcije na stolu" kada se postavi konkretno pitanje o upotrebi nuklearne sile) kako iz administracije tako od onih koji pretenduju da postanu "najmoćniji ljudi/žena na planeti.

Zato mislim da je knjiga izuzetno aktuelna i danas, a rečenica Džona Herseja sa početka teksta stoji. Na žalost strah od nuklearnog istrebljenja kao da je "rukom odnet" posle pada Berlinskog zida. Kao da je "pobeda" u hladnom ratu učinila da sve te nuklearne bojeve glave nestanu ili prestanu da budu opasne.

++++++++++++++++++++++++++

Beleške na margini

Knjigu sam od svih mesta kupio na "jumble sale" u korist novoosnovanog društva za rehabilitaciju uličnih životinja u Bodrumu. Još nisam upoznao bivšeg vlasnika knjige ali to je samo pitanje vremena. Dobro je znati da u "English speaking community" ovde postoje ljudi koji se interesuju za istoriju i sudbinu planete.