Kineska kletva "neka ti bude dato da živiš u interesantnim vremenima" je ovde, u Turskoj (slično kao na Balkanu) permanentna sudbina. Najnoviji potres je došao u vidu tužbe kojom od ustavnog suda, glavni tužilac Vrhovnog Apelacionog suda, Abdurahman Jalčinkaja, traži raspuštanje vladajuće partije i zabranu bavljenja politikom (na pet godina) za 71 njenih članova, među kojima su predsednik republike i premijer.

Tužilac Jalčinkaja je ocenio da je AK partija (partija pravde i razvoja, koja je na prošlim vanrednim izborima dobila skoro 47% glasova i time se zadržala na čelu Turske) postala, kako kaže, "fokalna tačka snaga protiv sekularizma".

Površnom poznavaocu turskih prilika, a to su mahom svi koji žive van granica iste, ova inicijativa javnog tužioca se čini povezana sa ustavnim amandmanom o maramama. Naime, u februaru, posle žestoke rasprave u parlamentu (i šire), je usvojen ustavni amandman kojim se podiže zabrana nošenja marama devojkama na univerzitetima.

Međutim, u "grehu" donošenja ustavnog amandmana, koji će omogućiti ženskim pripadnicima tradicionalnijeg dela stanovništva pristup univezitetima i time "ugroziti sekularni poredak", je učestvovala i MHP (Milliyet Hareket Partisi – Nacionalisitčka partija akcije (ultra)desničari). Šta više rasprava je započeta na inicijativu MHP. O MHP ni reči u 162 stranice dugoj optužnici za koju pravnici koji su je videli tvrde da ne sadrži ni "p" od prava ali da sadrži puno politike i, o tempora o mores, novinskih naslova i citata iz novina. Delovi koji su procureli u javnost govore puno. S druge strane, tajming prvih pretnji zabranom vladajuće partije se poklapa sa nečim mnogo značajnijim od najave da će se parlament pozabaviti pitanjem marama na univerztetima (januar ove godine). Koincidencija? Malo ko ovde veruje u to.

Turska "Sablja"

Zamislite da je Đinđić započeo akciju "Svedok" pre 12. marta 2003. Zamislite da je počeo da razmotava klupko kojim su povezani svi konspiratori i time preduhitrio one koi su mu radili o glavi. E sad, zamislite (još ovo) da je neki državni tužilac, patri(j)otske orijentacije, imao mogućnost da sve "po slovu zakona" započne proces zabrane Demokratske stranke. Ne bi li je iskoristio? Možda se ova analogija može nekome učiniti blasfemičnom. Međutim, da bih objasnio šta se trenutno dešava ovde, a da ne krenem od "Kulina bana", pribegavam ovom poređenju političkih prilika, koje su, verovali ili ne, veoma uporedive.

Ohrabrena pobedom na izborima prošle godine vlada se osećala dovoljno snažnom da pokrene istragu o jednoj od emanacija onoga što se ovde naziva "duboka država" ("derin devlet" na turskom, "deep state" na egleskom). Ovaj direktan prevod ne znači mnogo na srpskom jeziku te je bolje upotrebiti izraz Nenada Dimitrijevića "para-državni Kartel" (Reč, br. 69-15).

Elem, januara ove godine posle osmomesečne istrage policija je uhapsila 33 člana grupe koja sebe naziva "Ergenekon" pod sumnjom da je radila na pripremama političke atmosfere za puč. Među uhapšenima su bili general u penziji Veli Kučuk, advokat Kemal Kerinčsiz (poznat po proganjanju nobelovca Orhana Pamuka, spisateljice Elif Šafak i ubijenog novinara jermenskog porekla Hranta Dinka zbog "uvrede turkstva", pod famoznim članom 301 turskog krivičnog zakona), advokat Fuat Turgut (branilac Jasina Hajala, maloletnog ubice Hranta Dinka, i sam pod sumnjom da je podstrekivao klinca na to ubistvo), neki akademici (ah, ti akademici), bivši policajaci i bivša vojna lica. Zaverenici su uhapšeni zbog veze sa ranije pronađenom stanovitom količinom oružja, eksploziva, detonatora i ručnih bombi. Od papirologije prilikom hapšenja je pronađena lista za koju se veruje da je spisak za pogubljenje, na kojoj se između ostalih nalazi i Orhan Pamuk.

Za razliku od prošlog sličnog slučaja "Šemdinli" (2005), kad su neki ovdašnji "Legija i Zveki" uhvaćeni na delu koje bi se moglo podvesti pod terorizam u cilju podstrekivanja građanskog rata, a koji je "rešen" na vojnom sudu koji je "Legiju i Zvekija" oslobodio, vlada ovog puta i pred pretnji zabranom nije ustuknula (ili pristala na zakulisnu trgovinu) te je istraga nastavljena otkrivajući dokaze o odmaklim radovima na pripremama puča 2009.

Nakon ispitivanja Sedata Pekera, "organizovanog" kriminalca koji služi 14-togodišnju kaznu zatvora, o njegovim vezama sa generalom Kučukom i Ergenekon grupom, u petak 21. marta, nedelju dana posle inicijative za zabranu vladajuće partije, usledila su nova "high profile" hapšenja poznatih ultra-neo-nacionalista. Ovog puta su privedeni funkcioneri Radničke partije, (nema veze sa komunizmom ili bilo čim sličnim niti je partija sposobna da pređe cenzus) komada dva, Ilhan Selčuk, kolumnista dnevnika Džumhurijet (Republika) i Kemal Alemdarolu, bivši rektor Istanbulskog univerziteta (poznat po "plavšićevskoj" izjavi da treba vojno osvojiti Atinu, "izgubićemo sto-stopedeset hiljada mladih ljudi ali će Atina biti naša").

U nedelju, 23. marta Selčuk je pušten iz pritvora sa zabranom napuštanja zemlje (treba li reći da su delovi (samo delovi) novinarskog esnafa vrištali "faul" zbog njegovog hapšenja?), a detalji istrage "cure" u javnost. Najzanimljiviji je svakako i-mejl sa Jalčinkajavom optužnicom (nije objavljeno kome) primljen tri dana pre nego što je optužnica predata Vrhovnom apelacionom sudu.

Para-državni Kartel je zadobio još jedan udarac 20. marta na suđenju povezanom sa slučajem Dink. Naime, dva pripadnika žandarmerije su priznala da su imali saznanja da se sprema ubistvo Hranta Dinka. Oni su pozvani u sud nakon što je ujak ubice je svedočio januara ove godine, na suđenju za Hrantovo ubistvo, da je upozorio žandarmeriju da se njegov nećak sprema da ubije Dinka neka 3-4 meseca pre ubistva. Prema njegovom svedočenju žandarmi su su ga posetili nekoliko dana posle ubistva sa zahtevom da ne priča nikom o njihovim prethodnim razgovorima.

Eto to su okolnosti koje prate ili koje su uzrok ovog zahteva za zabranu partije. Poznati italijanski javni tužilac Di Pietro je uporedio akciju u Turskoj sa akcijom "Čiste ruke" u Italiji.

Pravo i Catch-22

Nesporno je (valjda), danas u 21. veku, da demokratije imaju pravo da se brane od pokreta koje imaju nameru da ih unište. Zapadne demokratije su došle do tog zaključka tokom tridesetih godina prošlog veka (pitam se zašto?) i mnogi posleratni ustavi reflektuju stav da su političke partije koje zastupaju totalitarne ideje (pre svega fašizam i komunizam) nedopustive. Italijanski ustav iz 1947. je zabranio ponovno osnivanje fašističke partije, a nemački iz 1949. je omogućio zabranu Socijalističke Rajh partije 1952. godine i Komunističke partije 1956. Od tada pa do danas, ne računajući zabranu Hari Batasuna partije, koja je bila političko krilo ETA separatista u Španiji, nema primera zabrane partija u Zapadnim demokratijama. Šta više svedoci smo da su komunisti, baš kao i neo-fašisti, aktivni u političkom životu, recimo Italije (ovi drugi doduše ne reklamiraju kontinuitet sa svojim prethodnicima).

Nasuprot očekivanju javnosti da će ekstremno desna nemačka Nacional-demokratska partija (NPD) biti zabranjena 2003., nemački ustavni sud je odbio da raspravlja slučaj. Sve što hoću da kažem je da je zatvaranje partije u Zapadnim demokratijama ozbiljna rabota kojoj se ne pristupa olako, čak kada ustav i zakoni imaju mehanizme za to (mnoge zemlje poput recimo Velike Britanije ni nemaju nikakav mehanizam za zabranu partije).

U Turskoj je od 1961. do danas zabranjen rad 28 (dvadesetosam) partija. Većina je zabranjena posle 1982. na osnovu ustava koji je donela vojna hunta koja je došla na vlast pučem 1980. (isti ljudi koji su odgovorni za zabranu marama u javnim ustanovama i univerzitetima). Pod udarom ovog ustava, zavisno od trenutne političke klime padale su leve, desne, male, velike, sa većinom u parlamentu, vanparlamentarne, kakve god stranke. U većini slučajeva koji su izneseni pred Evropski sud ljudskih prava, sud je presudio da je Turska prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Uzrok, prema ocenama Evropskog suda za ljudska prava, je u tome što je ustavni sud Turske smatrao kao dovoljnu osnovu za zabranu rada partija partijske programe koji stavljaju znak pitanja na zakonski i društveni poredak kako su zacrtani u ustavu, ne uzimajući u obzir demokratsku orijentaciju partije odnosno privrženost demokratskom procesu.

Takvo čitanje dolazi u direktan sukob sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koja je, da podsetim, "ne samo instrument međunarodnog prava, nego i "konstitutivni instrument društvenog poretka Evrope"" (Venecijanska komisija, Preporuke o zabranama i raspuštanjima političkih partija, Venecija, decembar 1999. str. 6).

Takvo čitanje ne samo da dolazi u sukob sa evropskim normama nego praktično čini Kvaku-22 u pogledu SVIH zakonskih i društvenih, a da ne govorimo o ustavnim promenama. Drugim rečima – možeš da se baviš politikom ako nećeš ništa da menjaš i vice versa – ne možeš da se baviš politikom ako hoćeš bilo šta da menjaš.

Takvim čitanjem sve četiri parlamentarne stranke bi trebalo zabraniti.

Daleko je Venecija...

Evropska komisija za demokratiju kroz zakon (The European Commission for Democracy through Law) poznatija kao Venecijanska komisija, savetodavno telo Saveta Evrope za ustavna pitanja je decembra 1999. godine složila dokument sa preporukama o zabrani i raspuštanju političkih partija. Te preporuke se praktično svode na jedno merilo za zatvaranje partija – odnos istih prema nasilju i nasilnim promenama. Ako partije ne zagovaraju / odobravaju / praktikuju nasilne promene društvenog, zakonskog i ustavnog poretka, odnosno ako su njihovi programi i delovanja ograničeni na politički rad u demokratskom okviru nema razloga ni opravdanja da se njihov rad zabranjuje.

Zabrane u takvim slučajevima dolaze u direktan sukob sa članom 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji govori o slobodi udruživanja. Nepotrebno je, nadam se, da naglašavam da ovdašnja vladajuća partija ne ispunjava uslove za zabranu kako ih vidi Venecijanska komisija.

Turska je član Venecijanske komisije i Saveta Evrope.

Izlaz?

U međuvremenu, vladajuća partija radi na usklađivanju zakona o partijama i ustavnom amandmanu u vezi tog pitanja sa preporukama Venecijanske komisije. MHP takođe. Njihovi pravni stručnjaci će uskladiti predloge i ako uspeju da se dogovore izaći sa zajedničkim predlogom pred parlament. Ako ne uspeju izaći će sa dva različita od kojih u tom slučaju nijedan nema šanse da "prođe" iz prve (dvotrećinska većina) ali može da prođe onaj sa većinom glasova ako se raspiše i prođe referendum. AK partija je, by the way, objavila da će u njenom predlogu biti sadržana provizija o zaštiti sekularnog poretka (toliko o njihovom "islamizmu").

Menjanje zakona o partijama i ustavnih amandmana u ovom momentu izgleda kao esencija neetičnosti. Naime, ustavni sud ima obavezu da sudi po najsvežijim zakonima i ustavnim amandmanima. No, priča o etičnosti je smešna. Kako u tom kontekstu ocenjivati pokušaj zabrane partije za koju je glasalo bezmalo pola birača, a po ustavu i zakonima vojne hunte?

Ovdašnji intelektualci zameraju AK partiji doticanje određenih pitanja tek kad je direktno ugrožena, to jest da vuče mnoge važne poteze tek u iznudici. Najočigledniji primeri su ovaj sa zakonom o partijama i prošlogodišnji predlog da se predsednik republike bira neposrednim izborima. Zamera joj se stalno odlaganje promene notornog 301. člana krivičnog zakona. Predsednik Gul je jesenas izjavio da očekuje njegovu promenu u roku od par nedelja, a tek ovih dana je vrlo loš kozmetički predlog došao pred parlamentarce, da bi od opozicije i ta kozmetička promena bila dočekana na nož. Bahčeli, lider ultra-nacionalista, je izjavio da je svaka promena člana 301 jednaka ubistvu turske nacije. Vladi se zamera i odlaganje odnosno odugovlačenje rada na novom ustavu (javna rasprava je najavljena za januar ove godine, a evo nas u martu). No, s obzirom na količinu klipova u točkovima, gledano sa strane (i poznajući burnu istoriju republike), pravo je čudo da se vlada uopšte kreće, a da nije promenila osnovni kurs.

Taj pravac je proevropski i prodemokratski, što još više iritira nacionalističku oligarhiju, o para-državnom Kartelu da ne govorimo. A podrška vladi iz Evrope ih dovodi do izbezumljenja.

Interesantno vreme je iza nas, a možda još interesantnije ispred.

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Beleške na margini

U principu nisam neki ljubitelj NVO-a i "think tank-ova", međutim nedavno sam pronašao jedan interesantan i, po mom mišljenju vredan pažnje. European Stability Initiative. Bave se Balkanom i Turskom i koliko sam video analize su im "spot on". Njihova analiza svega što sam pokušao da zdudam u ovaj članak (i malo šire) pod nazivom "Turkey’s dark side - Party closures, conspiracies and the future of democracy" je nešto najbolje što sam o ovoj krizi, koju su zapadni mediji krstili "pravosudni puč", do sada pročitao. Toplo preporučujem koga zanima. 25 strana skoro pa špijunskog trilera.